Угоститељ Бранка Паликућа, који у Чикагу годинама води познате ресторане, каже да је хуманост оно што чини човека, и да нема ничег лепшег од тога да можете давати некога. Члан је САМА (Сербиан Америцан Медицал Ассоциатион) тима, у њиховом је борду, и један је од организатора великих хуманитарних вечери у Чикагу, за помоћ људима у Србији.
Током година је на вечерима које је са партнерима организовао, прикупљено на стотине хиљада долара, али када га питате о томе, он само каже да је битно да новац оде тамо где је неопходан, и да се да пример онима који могу, да помогну другима, јер од тога нема лепшег осећаја.
Колико сте дуго у Америци, како је теко ваш пут?
Америка је увек сан. Када су код нас почела ратна дешавања, одлучио сам да је време да кренем. Завршио сам средњу грађевинску школу, уписао сам и студије, али сам убрзо схватио да то није за мене. Некако је све то било исувише статично, желео сам нешто другачије, више. Ништа није случајно, још је мој деда пре рата водио кафану. И у Ужицу почињем да радим у пицерији, са Србољубом Станковићем. У Америку долазим 1988. године, и до данас сам овде, у Чикагу, прича нам Бранка Паликућа. Почео сам буквално од нуле. Све сам послове прошао, од продаје кобасица на улици, па до својих ресторана. Свако има свој пут, и сваки је пут релативна ствар, важно је да човек има здравље и среће, све се остало постигне, каже Бранко Паликућа.
Како и када се одлучујете да се бавите и хуманитарним радом?
Идеја је одувек постојала, да, када дођем у Америку, да могу да помогнем свом народу и земљи у којој сам се школовао, да се на неки начин одужим за све што ми је пружила. То је и нека врста моралних обавеза, али и осећаја да могу некоме да помогнем. Зато су битни моменти када сам сретао важне људе, са којима сам то и реализовао. Прво сам почео сарадњу са породицом Дивац. Наш Владе Дивац и његова супруга Ана, и цела њихова организација, фондација, много су урадили за Србију. Сарађивао сам са њима пет година заредом, дивне су успомене на ту сарадњу. Онда сам на једном мечу, на УС Опену, када је Новак Ђоковић победио Федерера, упознао др Ивана Аксентијевића. Импресионирало ме је то како они раде, и он и његов кум и сви у тиму, како воде организацију САМА. Прво што смо заједнички радили, била је акција прикупљања средстава за болницу у Врању. Тада смо организовали вечеру у мом ресторану Амбер. Тако почиње наша заједничка прича.
Из године у годину са организацијом САМА, чијем борду данас припадате, организујете велике хуманитарне вечери, како то изгледа?
Хуманитарне вечере одржавају се једном годишње, обично крајем године, најчешће у новембру, присуствује им много људи, из Чикага, из целе Америке, из целог света. Не окупљају се ту само Срби или људи са Балкана, често су велики донатори и Американци, онда, осим појединаца има и компанија које донирају средства. Тада за све госте – донаторе, у мојим ресторанима (последњих година у ресторану Топаз), и тада за све организујем храну и пиће. Пре тога се све дуго припрема, шаљу се мејлови, позиви, најчешће су ту важни лични контакти и лично ангажовање, да дође што више оних који желе и могу да помогну, објашњава нам Бранко Паликућа. Прикупи се тада између 100.000 и 300.000 долара. Сав новац се шаље онде где је већ договорено. Радили смо акције за Ужице, за Крагујевац, за Ивањицу. Најчешће се опремају болнице у тим местима. Ивањица нам је највећи пројекат до сада, тада је у мом ресторану Топаз прикупљено 300.000 долара. Директор Дом здравља је опремљен. Тада је и поред свих донација, Душан Петровић, који је рођен у Америци, али му је отац из Ивањице, донирао највећи део новца.
Који су вам даљи планови, настављате са организацијом хуманитарних вечери у Чикагу?
Наравно, већ је почела организација за новембар ове године. Нажалост, протекле две године, због ковида, нисмо могли да организујемо вечере, али сада се све наставља као и раније. Увек понављам, да нема лепшег осећаја од тог, када можете да дајете. Доста је наших људи овде, који су успешни. Има још много људи који су имућни, али треба дати пример, треба их окупити. Важно је такође и када се даје у праве руке. У потпуности верујем др Аксентијевићу и целом тиму, они то раде транспарентно и професионално. Ја сам јануара био у Ивањици, након реновирања Дома здравља, та лепота не може да се опише, све је ново, све је савремено. Драго ми је када одем тамо где смо успели да помогнемо, и када видим шта је све промењено, колико је на боље промењен живот људи који живе у тим местима.
Успешан сте бизнисмен, власник неких од најпознатијих ресторана у Чикагу, шта вам је данас сан, како видите будућност?
Сан ми је да се пензионишем и да имам више слободног времена, кроз осмех говори Бранка Паликућа. Да ми деца заврше школу, да будемо сви живи и здрави, ето, то ми је сан. Да једнога дана стварно имам мало више слободног времена, да могу да путујем, јер много волим путовања. Хедониста сам, волим и добру храну. Ево скоро сам био у Сплиту, провео прелепих десет дана. Трудим се да бар једном годишње дођем у Србију, да се видим са родбином и пријатељима, волео бих и да за њих имам више времена. Добро је да човек остави иза себе траг, а то су добра дела, из мог угла, помоћи некоме. Да се не ради за награду, нити да неко то посебно види, похвали, већ да онима којима је потребна помоћ, да стварно добију, осете, имају бољи живот, тај осећај нема цену, када то видите да се остварило, каже Бранко Паликућа.
Након ове приче, можемо нашем саговорнику да кажемо само велико хвала, за све што је урадио, и што ће тек урадити, и како нам својим делима говори да хуманост нема цену, а чини човека.
ПИШЕ: СНЕЖАНА ЛАЗИЋ И ФОТО: ПРИВАТНА АРХИВА
Serbian 
English