У уторак, 8. новембра, Зоран Младеновић и ја смо отпутовали у Бурр Риџ, Илиноис (близу Чикага) на САМА-ину 5. вечеру прикупљања средстава у Топаз Цафе-у. Овај догађај је константно био један од наших најуспешнијих прикупљања средстава и показало се да ова година није била ништа другачија.
Као и претходних година, догађај је великодушно спонзорисао и водио Бранко Пакулића у свом ресторану Топаз Цафе. Прикупили смо скоро рекорд од 1ТП4Т120,000 који ће се користити за поновну изградњу и опремање центар за хемодијализу у Ужицу, Србија. Наиме, средствима прикупљеним од ове манифестације моћи ћемо да преуредимо цео објекат и набавимо 22 болничка кревета, укључујући две ваге за непокретне пацијенте и ултразвучни систем за дијагностику и лечење пацијената са акутном и хроничном бубрежном инсуфицијенцијом. Све ово ће умногоме унапредити живот више од хиљаду пацијената који се сваке године лече на хемодијализи у ужичком крају.
Изузетно смо захвални свима који су присуствовали догађају и донирали своје време и новац за подршку САМА-и. Заједница у Чикагу је увек била изузетно топла и гостољубива и било је задовољство видети старе и нове пријатеље. Посебно се захваљујемо Давиду и Анки Ернер и војводи Петровићу, који су дали највеће донације вечери. Најзад, овај догађај не би био могућ без Бранкове великодушности.
САМА наставља да буде посвећена унапређењу здравствене заштите у Србији и на Балкану и значајно је порасла у последњих 9 година. До данас смо уложили скоро 1ТП4Т900,000 у опрему, структурна побољшања и директно побољшали животе стотина хиљада људи у више од 50 општина, са режијским трошковима мањим од 31ТП3Т.
Невероватно смо захвални свима вама који сте нас подржали и надамо се да ћете то чинити и у наредним годинама.
Уколико желите да видите шта је представљено на вечери, пратите линк до презентације поер поинта: https://docs.google.com/presentation/d/150KDFNVxb0X_qxdAnT7YRlWJVYEGhI5o/edit?usp=share_link&ouid=103174180709316552409&rtpof=true&sd=true
… и више из медија:
ОД СРЦА РОДНОМ ГРАДУ
Бранко Паликућа, успешан Ужичанин који већ дуго живи и ради у Чикагу, поново је отворио врата свог ресторана „Топаз” за једно добротворно вече, овога пута за прикупљање средстава за обнову одељења за хемодијализу Ужичке болнице. У сарадњи са организацијом САМА (Српско-америчком асоцијацијом лекара) на донаторској вечери окупили су се Ужичани и њихови пријатељи и донирали око 1ТП4Т120,000 долара, колико је потребно за реализацију овог пројекта.
„За мене је ово одељење ужичке болнице посебно важно, јер је у њему моја мајка, Здравка Паликућа, провела своје последње дане, а свестан сам у колико се лошем стању налази. САМА је организација у чију ефикасност верујем, јер смо већ радили на неколико значајних пројеката заједно, а врата свог ресторана отварам За све који могу да помогнем, као да отварам враТа свог дома. Зато сам захвалан за сваку донацију, и увек кажем – није важно колико дајемо, већ какав резултат на крају пОСтиземо” – рекао је, поздрављајући госте, Бранко Паликућа.
Доктор Иван Арсенијевић, наш познати онколог из Вирџиније, који је у овој организацији од самог почетка, каже:
„Већ пети пут смо у Чикагу, успешно организују добротворне вечери, уз дивну сарадњу са Бранком, који нас увек радо чека и пружа изузетно гостопримство свима који желе да помогну. Одлука јесте донета за овај пројекат на Бранкову иницијативу, али морам да нагласим да ми за сваки пројекат тражимо потврду, проверавамо да ли је можда у плану будзета зато опремање, да ли је можда део државног плана, и када утврдимо да није, онда ми започнемо акцију. Невероватно је у каквом се стању налази ужичка болница, која покрива око 350.000 становника те регије. Одељење за дијализу, сто акутних, сто хроничних пацијената, уради око 90 дијализа дневно. То је и по европским и по америчким стандардима огроман број. Сваки кревет је пун, пацијенти се само смењују по читав дан, плафон се круни, кревети су стари, апарати су стари, знамо да су променили душе пре 5 година, али непокретни пацијенти морају да буду измерени пре дијализе, а ти кревети немају вагу. Услови у којима лекари раде, и где пацијенти леже, недопустиви су, нема основних стандарда квалитета и испод су сваког достојанства и пацијената и особља. Услови су много тешки, а то доводи до повећања ризика за инфекције, декубитиса. Услови су много лоши и опремање тог одељења је заиста неопходно, портреба је огромна, а ново одељење ће променити живот тим пацијентима и побољшати услове рада лекарима. Лекари су толико посвећени послу и пацијентима, скромни су, не тразе превисе, а одлицно раде свој посао. Зато смо срећни да можемо да помогнемо.”
Инжењер Зоран Младеновић такође је од оснивања у организацији САМА и бави се израдом пројеката, разрадом планова и процесом реализације. Пројекат реновирања одељења болнице у Ивањици прошле године коштао је око 320.000 долара, био је компликован пројекат израде грађевинских радова, добављања опреме и наместаја, а успели су да логистички све ураде тако да Стационар није престајао да ради ни један дан.
„И у Ужицу це градјевинске радове изводити иста фирма, а са њима цемо координирати набавку и испоруку наместаја и медицинске опреме, обуцавање кадра, па смо сигурни да цемо урадити врло брзо, а ксотаце око 120,000 долара. Пробамо да ту цену смањимо, да надјемо повољније добављаче опреме и извођаче радова, али никако на устрб квалтиета. Урадимо поправку водоводних и канализационих инсталација, поправити плафоне, заменити подове, набавити 22 стандардна болничка кревета и 2 специјална кревета са вагом за парализоване пацијенте, нови ЕКГ и ултразвучни апарат. Све радове це контролисати наша организација, аи даље се држимо принципа да није дајемо донације у новцу, већ искључиво у радовима и опреми, што се показало као одлична пракса.”
Пројекат у Ивањици прошле године реализован је уз помоћ и иницијативу великог добротвора из Чикага, Душана Петровића, чији је отац рођен у том граду, а господин Петровић се, као и много пута до сада, радо одазивао и позиву да помогне пројекту у ужичкој болници. Задовољство свих који су у Ивањици били су након завршетка радова можда ће најбоље опсијати две анегдоте, које се радо сећају.
„Било је незаборавно цути неке пацијенте који су нам, док смо обилазили реновиране просторије, од срца и искрено рекли – Па ми сада не желимо да се вратимо кући! Овде нам је лепсе. Још је драгоценије било цути да су неки елкари, пре наше акције, тражили премештај у друге установе, а онда су инсистирали да остану бас у Стационару, свесни много бољих услова за рад. Зато је наше задовољство постигнуто неизмерно, уз велику захвалност свима који финансијски помажу овакве пројекте” – додају наши саговорници.
Serbian 
English